О КЊИЗИ ЖИВОТ И СТРАДАЊЕ ПАРОХА КОСАНИЧКОГ БОЖИДАРА ЋОСОВИЋА АУТОРА ПРОФЕСОРА СРПСКОГ ЈЕЗИКА МР БОЈАНА СТРУЊАША
О КЊИЗИ ЖИВОТ И СТРАДАЊЕ ПАРОХА КОСАНИЧКОГ БОЖИДАРА ЋОСОВИЋА АУТОРА ПРОФЕСОРА СРПСКОГ ЈЕЗИКА МР БОЈАНА СТРУЊАША
Представљена је књига мр Бојана Струњаша“Живот и страдање пароха косаничког Божидара Ћосовића” одржана је, у организацији Епархије милешевске, Српске православне пљеваљске општине, Српског националног савјета и Института за српску културу 1.марта 2018. Године у препуној сали Хотела Пљевља”.
Промоцију је благословио Владика милешевски Атанасије који је рекао да Бог увијек има шта да каже, а да преко ове књиге говори кроз примјер свога слуге.
др Драга Бојовић се осврнула да досадашњи политичко друштвени рад Бојана Струњаша аутора књиге.
Ова књига је интересантно и потресно историсјко свједочанство које нам даје цјеловиту слику једног времена, казао је Војислав Касалица, историчар.
Аутор књиге “Живот и страдање пароха косаничког Божидара Ћосовића” професор Бојан Струњаш се захвалио свима, а о књизи су још говорили: Предраг Вукић историчар, Горан Киковић историчар и Александар Вујовић професор Богословије.
Вече је увеличао и гуслар Васо Ђондовић
Овдје доносимо дио бесједе историчара Горана Киковића:
''идеал историјске науке je истинита ријеч''
Ваше преосвештенство господине Атанасије, предсједниче Нове српске демократије господине Мандићу, уважени колега Струњаш, колеге историчари, часни оци,честита породицо Ћосовић, браћо и сестре помаже Бог.
Пошто вечерас први пут говорим на промоцији неке књиге у Пљевљима а на позив мог пријатеља и брата по вјери и народности и колеге по перу Бојана Струњаша дођох из далеких Берана да неку ријеч кажем о првој књизи Бојана Струњаша. А ко сам ја и одакле мени право да било што кажем кад сам релативно млад имам тек 42. Године и написао сам и објавио тек седам књига.
Ово што ћу вечерас говорити можда се неком неће допасти али биће само истина и ништа више. А одакле моје интересовање за прошлост. Овим освртом са којим ћу приказати вама вечерас како се скривала историја
''Историју би требало да пишу историчари али то није увијек тако. По доласку комуниста на власт 1945. године, почиње контрола свега па чак и историје. Међутим, последњих деценија, захваљујући како домаћим тако и страним историчарима, који на основу нових сазнања и историјске грађе, објелодањују другачије чињенице, добија се једна другачија и нова слика о свему ономе што се дешавало на подручју Југославије токо Другог свјетског рата.Зато се и појава ове књиге доживљава као истинит и чињеничан поглед на историјске токове и процесе крвавог грађанског и бартоубилачког II. свјетског рата.
Истина је најбољи лијек а ''идеал историјске науке je истинита ријеч''. Ових година излази на свјетлост дана истина о злочинима партизана на Зиданом Мосту, Похорју, Кочевју и многа се стратишта обзнањују, а многа дјеца сазнају гдје су им очеви и дједови сахрањени. До сада је у Словенији откривено 597 масовних гробница. Узмимо да свака није масовна него да у њима лежи само по један, њихов збир би свједочио о монструозном злочину. У Хрватској су такође откопали на стотине стратишта и јама.
У Црној Гори је баш ових дана откривена једна јама у околини Никшића и како пише дневни лист ДАН. Да је ова мученичка јама откривена послије 76. Година и у којој је убијено око 300 невиних жртава међу њима и свештеника.
У Србији се изједначила улога два антифашистичка табора, партизанског и равногорског. Међутим, у Црној Гори то није случај јер, овдје је и данас ''званична историја под контролом партије''. Црна Гора је једина земља у Европи, која се није суочила са својом прошлошћу и која није осудила злочине диктаторског комунистичког режима, који од 1945. године управља овом земљом.
У Црној Гори још траје ''Тамна ноћ''. Зато ћете читањем ове књиге сазнати за злу судбину овдје описаних новомученика, који су страдали само зато што на чело нијесу хтјели да ставе петокраку.Треба сазнавати истину, не ради освете, већ да се не понове крваве ноћи Зиданог Моста и Голог отока, гдје су страдала браћа од ''разбраће'' само што су у датом моменту мислили другачије. Ми не смијемо емотивно доживљавати историјске чињенице него их треба понудити јавности па нека она суди. Како каже велики српски Владика Петар II Петровић Његош - ''покољена дјела суде, што је чије дају свјема''.
До данашњих дана се ствара лажна слика о многим догађајима Другог свјетског рата зато је ова књига драгоцјена и има подоста значајних података.
Прошле године поред разних напада на мене јер сам тражио рехабилитацију Павла Ђуришића наравно и свих погинулих на страни поражених како се то говорило и писало - гласнуо се некакав самозвани историчар Новак АЏИЋ. Ево како они пишу и говоре о нама који смо се дрзнули да саопштимо истину а ево добар примјер сам ја.
Слободан Вујовић је братоубилачки рат сликовито објаснио и приказао у роману ''Братоубице и оцеубице'' гдје Вујовић цитира свога јунака: ''Ја сам, Данило, остао вјеран времену. Свједок сам тирана који су на овој земљи свој крвати траг оставили и чије су наде биле да их вјечност и бесмртност неће оставити. Преко педесет година претварали су лаж у истину. Бијаху то људи без милости и стида, људи огрезли у безвјерју, блуду, мржњи, лажи, крвавих руку и зликовачког погледа. Сами су себе појели и као куга за собом оставили пустош. Докле год сеже људско памћење никада није дошло до такве патолошке мржње међу браћом, међу ближњима, као у вријеме комунистичке револуције коју је подстакла идеологија. Какав је страх претрпио овај народ од комунизма, његовог моралног амбиса, од њихове револуције која је гротеска, производ болесног ума, за шта смо ми криви, наша слабост, глупост и кратковидост. Рат се завршио а ми који смо преживјели, окретали смо се прошлости јер смо били уплашени оним што нам се десило. Као све што на свијету оставља свој траг, оставише и они свој, по томе ће их помињати потомство.''[1]
Колико су се они борили да истјерају окупатора свједоче и ријечи Милована Ђиласа:''Нијесмо били луди да се са Нијемцима бијемо, него нам је стало било да власт ћапимо...''
У уводном слову аутор професор Струњаш каже:
...''Убијен на правди Бога, без суда и пресуде, а тек након смрти прогла шен народним издајником, свештеник Божидар Ћосовић је одавно заслу жио ову књигу, као и сви они свештеници који су мученички пострада ли само зато што су били непоколебљиви трудбеници на пољу Господ њем. Искрена намјера ми је била да ова књига вјерно свједочи о једном суровом времену када је најтеже било бити и остати човјек, а нарочито је било тешко бити и остати непоколебљиви српски свештеник. Јереј Божидар Ћосовић је, по свему судећи, у томе успио. Својим часним животом је свједочио љубав Христову, а вјеру у јединога Бога запечатио је крвљу мученика. Ово је књига која ће прва отворено проговорити о злочину над свештеником Божидаром Ћосовићем. О убиству овог свештеника се ћути више од седамдесет година. Ћутали су они који су знали да је страдао на правди Бога, али нису ћутали они који су га звјерски убили. Убили су га народни издајници и њега, жртву издаје, прогласили издајником; уби ли су га ратни злочинци и њега, жртву злочина, прогласили за злочинца. Љага је стављена и на његову породицу која је све ово вријеме морала носити тај страшни терет, бескрајно вјерујући у коначни долазак правде, када ће се џелати звати – џелатима, а мученици – мученицима.''...
Професор Струњаш је у овој књизи описао и историју СПЦ на овом простору и животописе њених архијереја од оснивања до данас . На чињеничан нашин се бавио поријеклом братстава Ћосовића и да они припадају племену Шаранци, а онда је посебно описао јеромонаха Саву, свештенослужитеља Јакшу. Народ памти да су се Јакшине молитве код Бога примале. Кажу да су му једне прилике довели двије буле склупчане „у крбуљи“ и након што им је Јакша очитао молитву за здравље, обје су на ногама отишле кући.
Био је духовни узор и своме синовцу – младом Божидару Заковом, који је и сам касније одлучио да пође свештеничким стопама свога стрица. Описао је и живот Зарије Зака Ћосовића оца Божидаревог који је по свему судећи био један од најзначајнијих вођа чувене Раоничке буне, о којој пише Вукоман Шалипуровић у својој књизи.
Прва скупштина Срба у Османском царству одржана је од 2. до 11. фебруара 1909. у Скопљу. На тој скупштини донесене су резолуције о политичким, економским и црквеношколском приликама. Тражило се да се поштују закони, а посебно слободе и равноправност грађана и да се слободно употребљава српско име. Осудили су и анексију Босне и Херцеговине. У другој резолуцији тражили су да српски митрополити добију привилегије какве су добили грчки митрополити. Захтијевали су и да Срби имају права и у епархијама у којима нема Срба митрополита и да се селима остави за право да приме српскога или бугарскога свештеника по својој жељи. У трећој резолуцији су тражили да се Србима врате отета имања, као и да се сељацима омогући откуп имања од велепоседника.
• Плевље су тада представљали : Данило Шиљак свештеник за Плевље и околину; Михаило Куртовић учитељ за Плевље и околину; Стеван Јовашевић механџија за Плевље и околину; Стојан Зафировић наставник за колег. плеваљске гимн. – волио бих да могу доћи до њихових биографија и фотографија.
Посебно је овдје поглавље о главној личности о јереју Божидару Ћосовићу, описујући цијели његов живот од рођења до упокојења, посебно је занимљиво поглавље ''Поп Божо у очима савременика'', који су о њему казали истину на основу својих сјећања. Значајно је свакако поглавље ''У вихору рата'', у којем се описује ратне прилике у Пљеваљском крају и о Богдану Ненадићу.
И како аутор закључује:.. ''Васпитан у православној вјери, народ се није лако одрицао Цркве. Међутим, тек су генерације након Другог свјетског рата у огромној мјери биле идеолошки застраниле, што је видљиво и до дана данашњег. Већина народа која је рођена и одрасла прије Другог свјетског рата у себи је љубо морно чувала вјеру у Бога и ње се није одрицала. Захваљујући тим гене рацијама, пламичак вјере у народу је остао сачуван до данашњих дана. Генерације које су школоване након Другог свјетског рата биле су жртве нове промашене идеологије. Те генерације јесу биле углавном формал но школоване, али нису посједовале суштинско образовање које у кому нистичким школама никако нису ни могле стећи. Нови школски систем је негирао све праве вриједности које су биле у природи српског народа.'''...
Књига описује и стардање недужних Ћосовића 1943. Као и мучеништво Добробосанског митрополита Петра Зимоњића.Овдје је на документован начин написано и о страдању Пљеваљских свештеника у Другом свјетском рату. Он описује крај рата и животни крај главног јунака ове књиге Божидара Ћосовића.
Како пише професор Струњаш ''Одмах након његове погибије, у новембру 1944. у породичну кућу партизанска команда настанила је болницу за војнике који су били боле сни од тифуса. Та опака и заразна болест тако је пренесена и на чланове породице попа Божа. Бака Милева нам казује да је у то вријеме обољела од тифуса и да је била непокретна четрдесет дана. Игром случаја је поби једила ову опаку болест и остала жива. Довођење тифусара у кућу почив шег свештеника Божидара Ћосовића био је још један од комунистичких метода којима је на све начине покушано да се ова породица у потпуно сти затре. Комунистима није било довољно то што су свештеника Ћосовића убили без икакве кривице, већ су га постхумно прогласили државним непријатељем. У складу са одредбама Закона о конфискацији (члан 8) сва имовина Божидара Ћосовића је одузета и преведена у државно власни штво.''...
Описана је канонизација Пљеваљских свештеномученика као и његово потоматво. Ту су и приче о попу Божу које су врло поучне и занимљиве. Књига обилује документима и свједочанствима о његовом животу. Писма потомака за канонизацију,као и фотографије из породичног албума. Ту је и пјесма Славака Перошевића посвећења Божидару, рецензије и о аутору. На крају желим да кажем да је ово једна свеобухватна студија младог професора Бојана Струњаша који овом књигом свједочи истину. Он је послат од Господа да сведочи истину и он је овом књигом то и потврдио јер је освијетлио лик и дјело часног свештеника СПЦ Божидара Ћосовића.
Свијест о историјским збивањима, један је од предуслова да се избјегну слични злочини у будућности. Осуда почињених злочина треба да игра важну улогу у едукацији младих нараштаја, а јасан став према прошлости може представљати добру препоруку за будуће дјелатности.
Част професору Струњашу , слава свештенику Ћосовићу. Амин.-закључио је Горан Киковић.